Ovaj "kafedžija ovdašnji", kako voli da se predstavlja, uspeo je da posrnulom lokalu slavnog imena i pomalo sumnjivog ugleda vrati stari sjaj i učini da "Sinđelić" postane jedan od najpoznatijih beogradskih restrana.

Stolovi su uvek puni, a gosti, najblaže rečeno - raznovrsni. Slovenci i Hrvati uživaju u srpskoj kuhinji, rado svraćaju Amerikanci i Kinezi, dolaze Rusi, a ime kafane ne smeta čak ni - Turcima. Uvek je tu poneki političar, biznismen, a sa njima barabar sede i "obični" gosti. Svako za sebe nađe ponešto. Posla uvek ima jer, siguran je Miki, poslednja stvar koje će Srbi da se odreknu jeste - kafana.

- Kafana nikada nije prazna, jer sam učinio sve da niko iz nje ne izađe sa gorkim osećajem - objašnjava on. - Nisam želeo restoran u koji će običan gost ući sa strepnjom: "Ovo nije za mene. Nemam ja pare za ovakav restoran." U mom jelovniku ima jela za svaki džep. Čovek koji ne deli sudbinu svog naroda nema nikakve šanse da ostane u ovom poslu.

Sa svojim gostima Miki svakodnevno provodi vreme - od podneva do zatvaranja. Voli da se uveri da sve funkcioniše besprekorno, ali i da sedne za sto i razmeni misli. Na sve teme. A zna se već uobičajni repertoar - politika, sport, kriza... Sedeo je i za stolom za kojim su se sastavljale neke naše vlade, ali uzdržao se od predloga. Pošto govori engleski, ruski i snalazi se na francuskom, često pretrese i tamošnje probleme.

- Srpska kafana koja nije ambasada svoje zemlje ne treba da radi - kaže ovaj filozof života, sociolog kafane i ponosni nosilac "titule" o kojoj svaki Srbin potajno sanja - vlasnik restorana. - Kafedžija nikada ne može da bude čovek koji je pohlepan niti onaj koji ne voli ljude. Odrastao sam u planinskom mestu nedaleko od Dragačeva, a u krugu od 30 kilometara tada je postojao samo jedan kafedžija. Zove se Mujo, još je živ, i još se bavi ovim poslom. Taj je Mujo meni izgledao neobično važan, bio je nekako drugačije obučen... Mislio sam: blago njemu, on svakog dana može da jede šta hoće.

Ali Miki je, čim je počeo da se bavi ovim poslom, zdušno, i čini se sa uživanjem, proširio svoju delatnost na neformalnu profesuru najstarijeg "univerziteta" u Srba. Kafane, naravno. Tamo se život izučava - teorijski, i upražnjava praktično.

- Mi sve goste neverbalno edukujemo - enterijerski, kulturološki, odabirom muzike, kada im držimo stolicu - objašava Miki. - Čak i ljude koji su neprijatelji, ovde ambijentom prisiljavamo na međusobni civilizovan odnos. Ovo je restoran u kome se ne diže glas, nema mesta za privilegovane...

Mora kafedžija da bude i psiholog. Jer, vole restoran i vlast i opozicija, i političari i narod, i službe i njihove "mušterije". A kada se svi oni nađu zajedno, gazda mora da balansira da ne bi letelo perje.

- Sede jednom dva ljuta politička protivnika, svako za svojim stolom - otkriva nam Miki jedan od svojih trikova. - Odem kod onoga što je na vlasti, odnesem mu flašu vina i kažem - poslao kolega. Onda on podigne čašu i nazdravi, a opozicionar mora zbog publike da mu odgovori. Onda i on uzvrati istom merom i pošalje flašu vina. Ovaj na vlasti odgovori još jednom flašom. Rezultat je dva - jedan za mene. Izgubio sam jednu flašu vina, ali sam prodao dve. A još sam ih malo i pomirio.

Neke navike gostiju teško se menjaju. Neće Srbin ono što mu je ostalo da zapakuje i ponese kući - pa to ti je. Sve misli da ga neko vređa. A i plaćanje je i dalje rizičan trenutak. Tuča oko toga ko će imati privilegiju da plati račun - gotovo da je narodni običaj.

I taman kada na ovom svojevrsnom času iz ugostiteljstva pomislimo da smo kompletirali spisak neformalnih "diploma" koje dobar kafedžija mora da poseduje, Miki saopšti da smo zaboravili najvažnije - dobru hranu. U restoranu "Sinđelić" gosti mogu uvek da izaberu jednu od 200 đakonija. Najveći jelovnik na čitavom Balkanu. A pedeset jela sa menija je osmislio Miki sa svojim saradnicima. Za to, kao i za pedeset vrsta deserata, zaduženo je osmoro kuvara. Svaki ima sopstvenu specijalnost.

Za novogodišnju noć u "Sinđeliću" je puno. Jedan sto uvek čuva sve do poslednjeg momenta. Kaže - za Peru Perića. Tako zove sve prijatelje koji će u pet do dvanaest nazvati i reći: - Hej, avion nije poleteo, otkazali nam prijatelji... Naravno, "Sinđelić" ih čeka. I Miki.

- Kakav bih ja bio ugostitelj kada bih odbio gosta.

Od vlade do izdaje

Nikada kafana neće nestati u Srbiji, uveren je Miki Avramović, ali nikada neće ni postati ono što je u Beču.

- Tamo je normalno da u kafani svi ljudi sede sami za stolom i čitaju novine. Čovek koji čita novine u kafani, ovde je sumnjiv. Srbi se u kafani bave politikom, biznisom, spremaju razne izdaje - od ljubavnih do političkih.

Želi da nahrani gladne

Vlasnik "Sinđelića" zadao je sebi misiju spasavanja porodičnog nedeljnog ručka. Zato svake nedelje u kafani nude ručak po nižim cenama. Ali okupira ga i ne da mu mira to što beogradski restorani bacaju vrhunsku hranu dok toliko ljudi gladuje. Želi da nađe model i, zajedno sa drugim ugostiteljima koji dele njegovu ideju, napravi svojevrsnu humanu narodnu kuhinju. Mesto na kome će svakog dana hraniti pedesetak siromašnih ljudi u uslovima dostojnim čoveka, hranom koja se sprema po vrhunskim standardima. Tu ideju su podržale i "Novosti", pa ćemo, nadamo se, u dogovoru sa Gradom, otvoriti narodnu kuhinju ili pomoći na drugi, odgovarajući način.

Izvor: Večernje novosti